Физичко васпитање

|  Образовни стандарди  |  Такмичења  |  Дипломе  |


Савез за школски спорт Србије                                                       Савез за школски спорт Општине Бор

Савез за школски спорт Србије                                    Савез за школски спорт - Бор

 

   Miron   Jan Amos Komenski     Miroslav Tyrš   

 

Мens sana in corpore sano - У здравом телу здрав дух
(Јувенал, 40 год. п.н.е.)



            Циљ наставе физичког и здравственог васпитања је задовољавање основних биопсихо - социјалних потреба ученика у области физичке културе; формирање правилног схватања и односа према физичкој култури и трајно подстицање ученика да те активности уграде у свакодневни живот и културу живљења.
 

           Задаци наставе физичког и здравственог васпитања су да се:
■ квалитативно и квантитативно продубе спортско - моторичко образовање;
■ развију физичке способности ученика; 
■ оспособи ученик за самосталан рад и самоконтролу у одржавању физичке кондиције, јачању здравља и нези тела;
■ створе услови у којима ученик доживљава радост слободног ангажовања у спортским и рекреативним активностима;
■ прошире знање која доприносе објективном сагледавању вредности и могућности физичке културе;
■ развију хигијенске и друге културне навике за очување јачање здравља ученика.
 

          Садржаји програма усмерени су на:
■ развијање физичких способности,
■ спортско - техничко образовање,
■ повезивање физичког и здравственог васпитања са животом и радом.

 

           Историја физичке културе датира још из периода настанка човека. Праисторија, период у коме је за опстанак човека, способност да се одбрани од разних животиња и способности да нађе храну, за које је човек морао да има и развија одређене физичке способности.   Кроз историју у древним друштвима: Кини, Египту, Грчкој и Риму физичко васпитање постаје део војне обуке. Требало је имати физички способне војнике за одбрану својих и освајање туђих територија.  Постепеним развојем друштва, на површину испливавају вредности научног живота док је физичко васпитање изгубило на свом значају. Зато су многе, развијене земље морале да успоставе равнотежу између физичких и интелектуалних интереса. Може се закључити да током историје физичко васпитање се развијало под војним, друштвеним и политичким утицајем.

         Камен темељац трагању ка интелектуалној и физичкој перфекцији поставили су још стари грци. Они су на бројним фестивалима, обредима и уметничким делима славили лепоту вежбаног људског тела. Међу њима су најпознатије Олимпијске игре.

          У периоду ренесансе, велики уметници постављају људско тело као предмет обожавања. У Ииталији, колевци ренесансе централно место у вредности образовања заузимају мачевање, стрељаштво, пливање трчање и игре лоптом.

          У 19. веку у Шведској и Немачкој развијају се системи гимнастике. У Финској се  први пут примењује вежба као начин да се постигне физичка рехабилитација. Данска је међу првим земљама које захтевају физичко васпитање у школама. У Русији у 20. веку, после успона комунизма, физичко васпитање има и политичку улогу.

          Данас у савременим условима живота, добу технике и технологије, све је мање кретања. Зато се физичко васпитање (планско, организовано и систематско) намеће као замена природним кретањима и представља један од важних фактора очувања биолошких вредности човека.“ Широм света је обележено разноликошћу подударних елемената у припреми и пракси. Ова подударност огледа се у залагању за процес физичког васпитања „од колевке па до гроба“ који доприноси развоју појединца у смислу појма „физички образоване особе“. Такво заступање донело је физичком васпитању проширену улогу нарочито последњих година. Као школском предмету даје му се широк дијапазон циљева и потенцијала те је стога у релативно јединственом положају и сноси одговорност, да на неки начин, кроз своја уочена обележја, одређује многа савремена питања у оквиру образовног процеса са карактеристикама које не нуди ни једно друго наставно или школско искуство. Ова одговорност је добро резимирана у Одлуци о улози спорта у образовању (2007/2086 НИ) коју је Европски парламент донео у новембру 2007. године. У преамбули Одлуке алудира се да је физичко васпитање „једини школски предмет, који покушава да припреми децу за здрав живот и фокусира се на њихов целокупан физички и ментални развој, и да пренесе важне друштвене вредности као што су: правичност, самодисциплина, солидарност, тимски дух, толеранцију, фер плеј… Заједно са спортом физичко васпитање сматра се једним од најважнијих оруђа социјалне интеграције.“(Хардман, К., 2007. Одабрана питања, изазови и одлуке у физичком васпитању, стр 11. )