Историјат Основне школе „Станоје Миљковић“

     
       На седници Скупштине општине Бор одржаној 12. јула 1968. донета је одлука да се рад основних школа спроводи у четири школска подручја. Према члану 4. ове одлуке подручје школе у Брестовцу чини Основна школа „Станоје Миљковић“ у Брестовцу, са осморазредним школама у Метовници и Шарбановцу и четвороразредним одељењима у засеоку Сува Река и на Тимоку.
       Развој основног образовања у овим насељима почео је у другој половини 19. века. Основна школа у Шарбановцу основана је 1866. године, у Брестовцу 1867. а у Метовници 1870. године. Од 1893. ове школе формирају и одељења за школовање женске деце.
        Основна школа у Брестовцу је наставу реализовала у приватним кућама до 1879. године када је саграђена прва школска зграда, а 1904. школа  добија нову школску зграду са воћњаком и ружичњаком која је основа данашње зграде. Од стране инспектора и надзорника увек је оцењена као наопремљенија и најлепша школска зграда у околини Бора. Рад учитеља је увек био одговоран и оцењен највишим оценама. Учитељи школе су били предани својој професији, али и истакнуте патриоте и учесници свих ратова који су задесили ове просторе, а већина њих је своје просветарске активности уз велике жртве обављала и у условима бугарске и немачке окупације. После доношења Закона о народним школама пракса је постала да се школама дају имена књижевника, владара и историјских личности из даље и ближе прошлости. Школа у Брестовцу до тада „Државна Основна школа Брестовачка“ добија нови назив Основна школа „Вук Караџић“. У периоду после Другог светског рата школа је носила назив „Змај Јован Јовановић“ до 1965. када добија назив „Станоје Миљковић“. Школа је радила као четвороразредна до 1950. године када прераста у шестогодишњу, а 1953. године постаје осмогодишња школа. Школска зграда је обновљена и дограђена 1955. године. Имала је 10 учионица, школску радионицу и друге просторије.
       Школа у Шарбановцу почела је са радом 1866. године. Нова школска зграда је саграђена 1899. године. Почетком 20. отворена је и продужена вечерња школа. У време бугарске окупације школска зграда је уништена, а образовање најмлађих мештана преузела је храбра учитељица Драгиња Ђорђевић која се борила против бугаризације обављајући свој племенити позив са ученицима скривајући се на околним појатама. Школска зграда је реновирана 1922. године. Школа је радила као шестогодишња до 1966. када постаје осмогодишња. Нова школска зграда саграђена је и отворена 1966. године и опремљена новим намештајем и наставним средствима. Школа је  23. јануара 1967. године, школа добила званичан назив  Основна школа „Јован Јовановић Змај“.
       Школа у Метовници отворена је у јесен 1870. године. Школска зграда је поправљена 1884. године. Након Првог светског рата 1920. године школа у Метовници није више могла да буде у употреби због оштећења, тако да школа није радила прве две послератне године. Одлуком школског одбора, а уз сагласност банске управе и Министарства просвете школа у Метовници је од 1931. носила назив „Цар Лазар“. После Другог светског рата школа у Метовници ради као шесторазредна под називом „Сава Ковачевић“, а од 1965. ради као осморазредна под називом „Младост“.
        Нова организација рада школа почела је 1868. године. Нова реорганизација основних школа захтевала је адекватну организацију наставе. Није било могуће да ученици старијих разреда аутобуским превозом долазе на наставу у матичну школу у Брестовац и због удаљености места и због тога што капацитети школе у Брестовцу нису били довољни да приме тај број ученика. Донета је одлука да матична школа и  осморазредна издвојена одељења школе имају један број наставника само за ту локацију, а да одређени број наставника реализује наставу и у матичној школи и у једном или два издвојена одељења. У школској 1969/1970. Основна школа „Станоје Миљковић“ имала је 27 одељења и 602 ученика. У развоју образовања значајне промене су настављене после 27. децембра 1977. године. Све основне школе општине Бор су организоване као основне организације удруженог рада Радне организације основних школа. Те године је у школи, матичној и свим издвојеним одељењима, обезбеђен топли оброк за ученике, завршена је топлификација зграда, а отворене су и припремне групе у Шарбановцу, Метовници и Брестовцу. У школској 1979/1980. школа је имала 615 ученика.
        У Основној школи „Станоје Миљковић“ је  6. априла 1966. године настао лист „Основац“. Лист „Основац“ је заменио лист под називом „Јасмин“. Први број листа „Јасмин“ објављен  је децембра 1969. У почетку је излазио као тромесечни лист литерата и новинара школе „Станоје Миљковић“ у Брестовцу. После првих неколико бројева, „Јасмин“ је постао лист пионира свих основних школа општине Бор.  
        Због малог броја ученика, четвороразредна школа на Сувој Реци престаје са радом школске 1983/1984. године. Генерације ученика овог засеока Метовнице дорасле за школовање образовно - васпитна знања стицали су почев од ове школске године у осморазредној школи у Метовници.
        Школска зграда у Брестовцу је доживела реконструкцију 1981. године и 1990. године када је извршена доградња северног дела школске зграде и започета изградња фискултурне сале.
        У школској 1995/1996. години школа је имала 24 одељења од првог до осмог разреда и 420 ученика  и четири припремна разреда са 67 ученика.  Реализована је настава у свим облицима, а друштвено-користан рад је реализован за ученике старијих разреда на ђачкој економији, у радионици школе, на уређењу школског простора, сакупљању плодова и секундарних сировина, одржавању спомен-обележја. У оквиру културне делатности школа има важну улогу у ширењу образовања и културе у својој средини. Наставници и ученици школе су подстицали све културне активности у својој средини и активно учествовали у свим манифестацијама и сарађивали са свим установама културе. Приметан проблем је био у томе што је школа располагала са минимумом потребних наставних средстава за нормално остваривање васпитно-образовног процеса.  
       У школској 2016/2017. години школа је обележила 150 година постојања и рада. У овој јубиларној години школа је имала укупно 27 одељења, укључујући и три одељења Припремног предшколског програма и укупно 254 ученика.

Станоје Миљковић

 
            Станоје Миљковић је историјска личност која је обележила један период прошлости Брестовца, Бора и његове околине. Станоје Миљковић је рођен 6. априла 1884. године у сељачкој породици у селу Рготина. Уписао се у Зајечарску гимназију, али је због болести морао да прекине школовање и то после успешно завршеног разреда. Због болести је био поштеђен тешких радова у пољу и имао је доста времена за читање и проучавање идеја српских социјалиста. Као младић од двадесет година приступио је Српској социјалдемократској партији. Пропагирао је напредне идеје, а нарочито међу сељацима и рударским радницима Бора и околине. Подједнако се борио и за права радника и сељака.
            У време када се Бор тек развијао и када су први рудари долазили из свих крајева земље како би покренули рад борског басена и експлоатацију руде, борска села су била развијена, напредна, пуна живота. Било је и доста образованих људи који су марљиво радили на својим њивама и појатама током дана, а у смирај дана састајали би се и договарали о томе како да унапреде крај у коме живе. Неки од њих били су радници у Борском руднику. Са појавом радника појавиле су се и организације које су се залагале за побољшање положаја радника и боље услове рада. Иступају појединци који су били спремни да се боре за радничка права: Петар Радовановић, Милан Поповић и Станоје Миљковић. Станоје Миљковић је прикупљао литературу о основама синдикалне борбе, о удруживању радника и социјалистичкој идеологији. Сви борци за права радника били су изложени сталном ризику и били у сталном страху за свој посао, имовину, личну безбедност. Станоје Миљковић је учествовао у организацији штрајкова рудара. Први штрајк рудара организовао је 1908. године, само пет година од отварања Борског рудника. Други штрајк је организован 1919.године. Трећи штрајк је био у оквиру Влашке буне 1935. године, а четврти 1938. године.
        Станоје Миљковић је желео да реализује своје идеје о изградњи друштва које ће бити засновано на једнакости и равноправности. Сматрао је, у том тренутку, да је добар пут ка остварењу циљева приступање Комунистичкој партији Југославије. У условима диктатуре у Краљевини Југославији и забрани деловања странака, партијски покрети су заживели у борским селима: Брестовцу, Злоту, Метовници... Борски рудник је становницима околних села пружао могућност за запошљавање и зараду, али слободно испуштани сумпорни гасови пустошили су вегетацију и онемогућавали пољопривредну производњу. Са повећањем производње бакра расла је и количина отровних гасова, а револт сељака је био све већи. У периоду од 1922. до 1931. било је неколико покушаја да се реши спор између Француског друштва Борских рудника и сељака. Сељаци су тражили надокнаду штете. Посебно је тежак био период 1930-1935. када су њиве остале пусте. Станоје Миљковић ставио се на чело револтираних сељака који су створили своју организацију са намером да отпочну борбу за своја права. Од 7. маја до 4. јуна 1935. трајале су протестне акције сељака, познате под називом Влашка буна. Уз Станоја Миљковића били су његови другови Илија Думитрашковић, Станоје Горњаковић, Живко Ратаревић. Било је неколико хиљада побуњеника. Тражили су накнаду штете коју чини дим и отпадне воде. Мирне демонстарције сељака заустављене су, а захтеви нису испуњени.
           Сељаке је организовао у борби против зеленаша. Предано је радио на формирању Земљорадничких задруга, јединих организација у то време у којима су сељаци могли да се организовано супротставе неправди која је сваким даном постајала све већа. Већ 1921. године формирао је Земљорадничке заруге у Бору, а затим у Брестовцу, Бучју, Кривељу, а касније и у свим осталим селима. Због угледа који је уживао међу сељацима, а нарочито међу рударима, од стране радничких организација био је делегиран и учествовао је у раду Вуковарског конгреса-оснивачког конгреса КПЈ.

Када је почео Други светски рат, Станоје Миљковић, веран и даље својим идеалима, иако у поодмаклим годинама, представљао је претњу окупаторској власти. Једне новембарске ноћи 1943. године Станоје Миљковић и његов син Милан убијени су недалеко од своје појате у Брестовцу. Станоје Миљковић је погинуо до краја спреман да се жртвује за своје снове и идеје, слободу свог краја и своје земље и оно у шта је веровао.