Невенка Петровић
Бранково брдо
Он је диван дечко. Одличан је ђак. Математика је за њега игра. Воли да игра фудбал. Чита кад год стигне, чита док чува овце иза куће на пространој ливади, увече пред спавање и накд му није досадно.
Желите да знает његово име?
Па добро, ето зове се Бранко, али то и није тако важно за ову причу.
А прича је истинита, стварна.
Ја нисам познавала Бранка. О њему ми је причао притаељ мог пријатеља, а ја ћу је испричати вама.
Бранко је живео у једном малом селу. Његова кућа није била у центру села. Била је на брду крај села и са његовог брда село се видело као мала макета.
Није било деце у комшилуку са којом би се играо зато што и није било комшилука.
Живео је са мамом и татом и са две мачке и била су ту и три кера. Имао је двадесет три овце, дванаест јагњади, две краве, кокошке, ћурке, ћурана са којим је водио прави рат...
Ма, није био усамљен и било му је лепо на брду изнад села.
У школу је ишао сваког јутра рано, јер до ње је доста пешачио. То му није представљало потешкоће. Била је за њега то права авантура. Једног би дана замишљао да је витез и бори се са опасним змајем, а већ следећег дана био је храбри гусар на мору.. Могао је бити што год пожели.
Волео је да иде у школу, само било је дана када је морао да остане кући. Његов отац, који је био пргаве нарави и јако строг, тих дана би само рекао:
„Ти Бранко данас остајеш кући да чуваш мајку!“
Био је збуњен – од чега да је чува?
Остајао би код куће и дан би био сасвим обичан. Увече би се отац враћао и наваљивао питањима – Ко је долазио? Да ли су негде ишли? Шта је мајка радила?
Глупа, глупа питања!
Увече, кад легне, сетио би се учитељице и њеног забринутог лица кад јој буде рекао зашто га није било у школи.
Само је једном то запитала пред разредом, а касније је увек питала за време одмора кад се учионица испразни и увек је била забринута – или можда несрећна, због његовог одговора. Ко зна?
Заспао би са неким немиром. Осећао је да нешто не ваља, али још није схватао шта.
А онда, једног пролећног дана све се разбило. Како само један дан промени цео живот, све промени!
Устао је као и обично, али у ходнику осим школског ранца биле су и две путне торбе. У једној његове ствари, а у другој мајчине.
У једној торби цео живот, све успомене, цело детињство... Може ли то?
Мајка је кратко рекла: „Одлазимо.“
Погледао је у оца. Очекивао је да ће их задржати, спречити да крену...
Али, не!
Само је бесно повикао: „Ма идите, да вас више не видим!“
Да вас не видим, да вас не видим...
Са сваким кораком је ова реченица одзвањала у његовим ушима. Журили су на аутобус који их је одвезао у град. А, град хладан, нељубазан. Сви некуд журе. Нико не види његову сузу.
Са мајком је отишао у стан једне баке. Та старица била је рођака његове маме. Дала им је малу, скромну собицу са два кревета, сточићем и ормаром. То је био њихов нови дом.
Школа велика, много ђака, игралиште без траве, све другачије.
Тешко се уклапао. И даље је ређао петице, и даље је трчао за лоптом, али радост, срећа остала је у оној малој школи у његовом селу.
И таман помислиш ништа горе не може да се деси, а оно...
Мајка је једног дана само рекла: „Морам да одем, нашла сам посао тамо ван границе. То је и за твоје добро. Чим се сместим доћићу по тебе. Молим те буди добар, слушај баку и понашај се као одрасла особа, ниси више мали.“
Отишла је.
И није имао ко да види његове сузе. Нико није знао колико га боли у грудима.
Старица је била добра према њему. Пре школе му је спремила палачинке, топло млеко. Ручак је био на време, топао, укусан. За вечеру је спремала сендвиче, удобну чисту постељу.
Све је било у најбољем реду, али недостајало је љубави. Недостајало је оно што сви говоре „код куће“. Није се осећао као код куће.
Мајка није долазила. Слала је новац. Чекао је и надао се. Чекао је...
Отац се није јављао, заборавио га је сасвим.
Тако је био усамљен!
Прошла је година и
још једна и
још једна...
Навикао се на старицу. Навикао се на самоћу и на то да је сам себи једини пријатељ.
Дани су били исти. Године су биле исте. Да није мењао разреде не би ни знао да време пролази.
Пети, шести, седми. Понекад, кад се погледа у огледало, види један нови лик. Нема оног дечака који је јурио за стадом. Био је то неко други. Онај Бранко је остао на брду у селу.
Био је новембар. Киша. Мокро. Журио је у стан. Откључао врата. Тшина је владала. Ушао је у своју собицу са два кревета, један његов и онај други празни на који се није усудио ни да седне.
Одложио је ствари и отишао у купатило да опере руке. У кухињи није било старице. Нити је сто био постављен за двоје. Био је затечен. Покуцао је на бакина врата. Тишина. Ушао је. Бака је лежала. Пришао јој је. Руке хладне, не дише. Немогуће. Да ли је ово смрт? Зар човек само тако – оде?
Сео је на кревет. Гледао је у старицу. Није било туге, није било страха. Све је било празно. Празнина. Шта ли сад треба урадити? Нико га није припремио за ово. Шта са???
То је прича о Бранку. Дечаку који је одрастао на стази низ брдо журећи на аутобус са ранцем на леђима и торбом у којој је било све његово. Питате се шта је са њим?
Завршио је школе и одрастао је. Има свој посао и свог сина са којим игра фудбал. Никада му није рекао – не желим да те видим. Увек је био ту за њега. Волео је свој дом и жену и сина и свог куцова.
У своје село, на своје брдо никад се није вратио. Страх га, ако буде отишао тамо можда сретне дечака Бранка који је тамо остао.
Шта би му онда рекао?
Награда за природу
Имала је десет година. Мислила је – ја сам одрасла.
Од ње се очекивало да буде одрасла. Сваког јутра је било неопходно да порани, у кућу унесе воду са бунара. Затим оде да набаци сено козици и наспе јој свеже воде. Отвара кокошињац и набаци зрневље кокицама. Пријају јој мирна јутра и дружење са њеним пријатељима – животињама у дворишту иза мале кућице.
Онда би ушла у кућу да помогне болесној баки да се дигне из постеље и умије. Скувала би чај и намазала по парче хлеба пекмезом за њу и баку.
Након овог слатког доручка спремала се за школу. Журила је. До аутобуске станице треба двадесет минута брзог хода угаженом стазом преко ливаде. Волела је песму птицу, мирис траве и боје кје су је пратиле до аутобусу.
Мајка је радила у ноћној смени. Долазила би кући око девет сати.
Девојчица је увек стрепила кад бака остане сама док мајка не дође кући. Шта ако мора да устане, шта ако ожедни, шта ако јој позли, шта ако...
Мисли су се ројиле, сударале.
Памтила је она и лепше дане...
Будио је тад мирис вруће погаче, беле кафе и бакин осмех.
Спремна за школу јурила је преко ливаде као ветар да што пре стигне на аутобуску станицу и поигра се са осталом децом до доласка аутобуса. Били су ти дани... лепи.
Била је безбрижна и срећна!
А онда све се променило у једном дану.
Мајка је тог дана баку, која се већ неко време није осећала добро, повела лекару. Открили су да бакине коске губе хрскавицу и да ће се све теже кретати И болест је напредовала и бака је била све немоћнија. Копнела је и туговала.
Школа јој је доносила радост. Волела је да се дружи. Волела је часове матерњег језика. На тим је часовима чула најлепше приче, песме које као да су написане на њеној ливади.
Ушли су тог јутра у учионицу. Светла учионица, сунце их милује кроз велике прозоре, а наставница својим тихим гласом.
Онда је у разред ушла директорка са осмехом на лицу. Саопштила је да је њен рад добио прву награду на литерарном конкурсу. Добила је књигу и похвалницу и уручила јој пред читавим разредом.
Сви су гледали ка њој, уследио је аплауз разреда. Наставница јој је честитала и загрлила је.
Осетила се важном, срећном, али и постиђеном што је окружена таквом пажњом.
Образи су јој букнули и онда је постала још срамежљивија. Није знала како да се понаша, шта са погледом, рукама... Никада раније није била у таквој ситуацији.
Сва је срећа да деца највише воле школске одморе и игру. Већ након звона све је било као пре. Само је торбу увесељавала нова књига којој се толико радовала.
Кад год је имала прилику отварала би торбу да „из ње нешто извуче“, а прави разлог је био да провери да ли је поклон књига још увек ту. Није је вадила из торбе, иако је то тако желела, плашила се другови ће помислити да се прави важна.
Након наставе девојчица није ишла кући, летела је!
Знала је да ће ова награда бар на трен унети радост у њен скромни дом.
У свом саставу писала је о својој ливади, птицама, лишћу што шушти на тополи испред кућице, петлу капетану што се шепури у дворишту иза куће, цвећу које сваке вечери окупано и спремно за спавање шири предиван мирис.
Па наравно!
Сад јој је постало све кристално јасно!
Награду је добило све што је окружује, ова дивна природа. Раширила је руке, завртела се. Желела је да се свему захвали, честита.
Она је само пренела на папир оно што види, што је окружује.
Са таквим мислима је улетела у кућу. Мајка је поставила сто. Бака је седела у кревету, а велики лењи мачор се склупчао на бакиним болесним ногама.
Свима је било јасно да се десило нешто необично. Била је тако срећна и то се није мгло сакрити.
Извукла је књигу, похвалницу и са поносом их је пружила мајци. Мајка је узела, села на столицу крај стола. Миловала је књигу и онда, онда су јој потекле сузе.
Први пут је видела мајку да плаче. Била је збуњена. Није очекивала овакву реакцију.
Мајка је књигу пружила баки, загрлила је девојчицу и тихо изговорила:
„Браво, срећо!“
У те две речи сместила се сва љубав коју је мајка у срцу носила за њу.
Девојчица је то осетила. Сад је знала –мајка плаче од среће.
Бака је књигу насонила на груди и заљуљала је као што је то чинила са девојчицом док је била мања и док је још увек могла да стоји на својим ногама.
Никад, верујте, ниједан ручак није био укуснији.
Тањир пасуља, салата и парче хлеба тог поподнева је то била најбогатија гозба.
Тог дана је наша јунаикања научила – срећу чине мале ствари и срећа само ако се са неким подели јесте права срећа.
Од ње се очекивало да буде одрасла. Сваког јутра је било неопходно да порани, у кућу унесе воду са бунара. Затим оде да набаци сено козици и наспе јој свеже воде. Отвара кокошињац и набаци зрневље кокицама. Пријају јој мирна јутра и дружење са њеним пријатељима – животињама у дворишту иза мале кућице.
Онда би ушла у кућу да помогне болесној баки да се дигне из постеље и умије. Скувала би чај и намазала по парче хлеба пекмезом за њу и баку.
Након овог слатког доручка спремала се за школу. Журила је. До аутобуске станице треба двадесет минута брзог хода угаженом стазом преко ливаде. Волела је песму птицу, мирис траве и боје кје су је пратиле до аутобусу.
Мајка је радила у ноћној смени. Долазила би кући око девет сати.
Девојчица је увек стрепила кад бака остане сама док мајка не дође кући. Шта ако мора да устане, шта ако ожедни, шта ако јој позли, шта ако...
Мисли су се ројиле, сударале.
Памтила је она и лепше дане...
Будио је тад мирис вруће погаче, беле кафе и бакин осмех.
Спремна за школу јурила је преко ливаде као ветар да што пре стигне на аутобуску станицу и поигра се са осталом децом до доласка аутобуса. Били су ти дани... лепи.
Била је безбрижна и срећна!
А онда све се променило у једном дану.
Мајка је тог дана баку, која се већ неко време није осећала добро, повела лекару. Открили су да бакине коске губе хрскавицу и да ће се све теже кретати И болест је напредовала и бака је била све немоћнија. Копнела је и туговала.
Школа јој је доносила радост. Волела је да се дружи. Волела је часове матерњег језика. На тим је часовима чула најлепше приче, песме које као да су написане на њеној ливади.
Ушли су тог јутра у учионицу. Светла учионица, сунце их милује кроз велике прозоре, а наставница својим тихим гласом.
Онда је у разред ушла директорка са осмехом на лицу. Саопштила је да је њен рад добио прву награду на литерарном конкурсу. Добила је књигу и похвалницу и уручила јој пред читавим разредом.
Сви су гледали ка њој, уследио је аплауз разреда. Наставница јој је честитала и загрлила је.
Осетила се важном, срећном, али и постиђеном што је окружена таквом пажњом.
Образи су јој букнули и онда је постала још срамежљивија. Није знала како да се понаша, шта са погледом, рукама... Никада раније није била у таквој ситуацији.
Сва је срећа да деца највише воле школске одморе и игру. Већ након звона све је било као пре. Само је торбу увесељавала нова књига којој се толико радовала.
Кад год је имала прилику отварала би торбу да „из ње нешто извуче“, а прави разлог је био да провери да ли је поклон књига још увек ту. Није је вадила из торбе, иако је то тако желела, плашила се другови ће помислити да се прави важна.
Након наставе девојчица није ишла кући, летела је!
Знала је да ће ова награда бар на трен унети радост у њен скромни дом.
У свом саставу писала је о својој ливади, птицама, лишћу што шушти на тополи испред кућице, петлу капетану што се шепури у дворишту иза куће, цвећу које сваке вечери окупано и спремно за спавање шири предиван мирис.
Па наравно!
Сад јој је постало све кристално јасно!
Награду је добило све што је окружује, ова дивна природа. Раширила је руке, завртела се. Желела је да се свему захвали, честита.
Она је само пренела на папир оно што види, што је окружује.
Са таквим мислима је улетела у кућу. Мајка је поставила сто. Бака је седела у кревету, а велики лењи мачор се склупчао на бакиним болесним ногама.
Свима је било јасно да се десило нешто необично. Била је тако срећна и то се није мгло сакрити.
Извукла је књигу, похвалницу и са поносом их је пружила мајци. Мајка је узела, села на столицу крај стола. Миловала је књигу и онда, онда су јој потекле сузе.
Први пут је видела мајку да плаче. Била је збуњена. Није очекивала овакву реакцију.
Мајка је књигу пружила баки, загрлила је девојчицу и тихо изговорила:
„Браво, срећо!“
У те две речи сместила се сва љубав коју је мајка у срцу носила за њу.
Девојчица је то осетила. Сад је знала –мајка плаче од среће.
Бака је књигу насонила на груди и заљуљала је као што је то чинила са девојчицом док је била мања и док је још увек могла да стоји на својим ногама.
Никад, верујте, ниједан ручак није био укуснији.
Тањир пасуља, салата и парче хлеба тог поподнева је то била најбогатија гозба.
Тог дана је наша јунаикања научила – срећу чине мале ствари и срећа само ако се са неким подели јесте права срећа.
Бајка о Кристалној пећини
У далекој земљи међу стенама крио се отвор који је водио у Кристалну пећину.
Пећина је била пространа и светла захваљујући кристалима који су висили са таванице и уздизали се из пода. На средини пећине стајао је скроман кревет на коме је своје старе кости одмарао патуљак. Спавао је чврстим сном. Покрио се својом дугом, седом брадом и сањао мирне снове. Живео је у тој пећини већ тристотине година.
Када се сасвим одморио отворио је очи, а затим хитро устао. Обукао је капутић и кренуо ка излазу. Изашао је из пећине и кренуо ка селу. Чекао га је рад и посао којим се бави јако дуго.
Шуњао се кроз село и избегавао сусрете са одраслим особама. То и није било тако тешко. Одрасли су били тако заокупљени својим мислима да никога нису ни видели.
Пронашао је кућу коју је тражио. У тој кући је лежала бледа, мршава девојчица. Била је болесна. Тешко је дисала. Пришао је и спустио руку на њено чело. Било је вруће.
Из унутрашњег џепа свог капута извукао је малену кристалну бочицу у којој је била црвена течност. Неколико капи је капнуо на девојчицине испуцале усне. Девојчица је била изненађена. Никада пре није видела патуљка. Није стигла ни да проговори, а он је већ наставио даље.
Целог дана је обилазио домове болесне деце. Из џепова је извлачио кристалне бочице у којима су биле течности разних боја.
Деца код којих је свраћао први пут била су изненађена и ћутљива, али малишани које је посећивао и раније, чекали су га нестрпљиво и радовали се његовом доласку. Знали су да ће им његове разнобојне бочице донети оздрављење.
Сунце је залазило кад је кренуо ка свом дому у кристалној пећини. Чим је стигао кући, иако уморан, дао се на посао. Ломио је малим чекићем ситне делове разних кристала и стављао у бочице, а затим је преко кристала сипао хладну, бистру воду из извора у дну пећине. Бочице је одложио у џепове капута који је скинуо и ставио преко узглавља кревета. Спустио се на кревет и покрио својом дугом брадом. Већ је била ноћ. Није видео мрак, само кристално јасну светлост кристалне пећине.
Није вечерао. Патуљци не једу. Они живе од радости и среће кад виде да су неко болесно дете дигли из кревета.
Данас је имао доста посла, али је срео и много деце која су захваљујући њему поново била здрава и трчкарала око својих кућа.
Заспао је стари патуљак са осмехом на лицу у својој Кристалној пећини која чува тајну оздрављења.
Ако икада будете болесни, чекајте свог патуљка (јер свако га место има) и он ће вам сигурно помоћи да оздравие.
Ако ст били болесни и оздравили, а нисте видели патуљка из Кристалне пећине кад вам је донео лек то је само зато што сте можда баш тад спавали. Патуљак увек дође само морате веровати да он постоји.
Бајка о Добром вуку
Некада давно вукова је било много. Били су зли и живели у шумама. Само је један био другачији.
Тај вук је у шуми једном срео малу плаву вилу. Вук је ослободио, а онда му је вила поклонила велико срце.
Од тог дана вук је према свима био добар. Враћао је јагњад која залутају. Враћао птичице у гнездо ако их веетар обори. Једном зеки је из шапе извадио велики трн.
Сви становници те шуме су га волели и поштовали његову доброту.
Вук и даље живи у дубоко у тој шуми. Не можете га видети. Не сме да напусти своју шуму. Ловци би га сигурно устрелили. Људи не верују да вук може бити добар, а о његовој доброти ми је испричала једна птица. Ја јој верујем.
Бајка о Малој Принцези
Некада давно, у далеком дворцу иза седам брда, иза седам мора, живела је малена Принцеза. Коса јој је била плава, дуга и пресијавала се на сунцу.
Мала принцеза је била тужна. У њеном дворцу није било никог ко би се са њом дружио. Једини другови су јој били Сунце дању, а месец ноћу.
А онда, једног јутра кад се пробудила и погледала у свој прозор тамо је угледала малену птичицу.
Отрчала је до прозора и нагло га отворила. Птичица се уплашила и одлетела. Тог дана ни Сунце није могло да развесели малу Принцезу. Стално је мислила на сићушну птицу.
Наредног јутра, птичица је опет била ту. Принцеза је овог пута била пажљива. Лагано је отворила прозор. Пружила је руку ка птичици и она јој је слетела на длан. Птичица је пустила глас и запевала Принцези најлепшу песму.
Певала јој је о мору и деци која се играју на плажи, о зеленим ливадама где чобани чувају своја стада, о воћњацима који у пролеће замиришу најлепшим мирисима и дозивају пчеле...
Певала је птичица Принцези сваког јутра. А мала Принцеза је као опијена слушала те предивне песме и замишљала ноћу све те слике о којима је слушала од птице.
Пријатељство са птицом није малој Принцези донело радост. Она је све више туговала што заробљена у дворцу све то не може да види.
Једне вечери је легла и гледала у Месец. Кренуле су јој сузе. Завидела је Месецу који може ноћу да лута и види лепоте предела о којима она само слуша. Месец се сажалио. Спустио је сребрни зрак на њене образе и обрисао сузе. „Спавај“ – нежно је рекао Малој Принцези и она је заспала.
Ујутро, кад је Сунце завирило кроз прозор, мале Принцезе није било. Није било ни птичице. Забринуло се.
А онда се зачула песма негде далеко, врло далеко...
Ослушнуло је и осим птичије песме зачуло је и весели кикот – неко се весело, радосно смејао.
Сунце је препознало смех мале Принцезе. Најзад је научила да лети. Сад путује са својом другарицом по свету. Била је срећна.
Мала Принцеза и птичица су посећивале сваког ко је усамљен и увесељавале песмом о лепоти живота око нас.
Зато, ако сте понекад тужни и усамљени ослушните птице. Можда је међу њима и птичица из ове приче. Ако вам се учини да сте чули и весели смех, онда је сасвим сигурно са њом и Мала Принцеза.
Ослушните, окрените се око себе и уочићете толико тога лепог и то ће излечити вашу тугу.
