Мила Марић
| ЂАЧКА ПОЕЗИЈА | ЂАЧКЕ НОВИНЕ | ЂАЧКО СЛИКАРСТВО | ЂАЧКА ПРОЗА |
| Никола Калиновић | Анамарија Антонијевић | Лазар Првуљесковић | Мила Марић | Сашка Никољесковић | Ана Голубовић | Миљана Петрујкић |
Пре неколико дана, десило се нешто веома чудно и магично мојој другарици и мени.
Када сам отишла код ње да се играмо, она је отворила фиоку пуну ствари. Међу њима била је и једна црвена књига са златним словима, за коју чак ни моја другарица није знала. Када смо окренуле прву страницу, на њој је била бајка о Ивици и Марици. У исти глас смо рекле: „Досадно“. Из књиге се зачуо глас: „А је ли? Т чемо тек видети!“. На зиду се појавио вртлог који нас је повукао у свет бајки. Нашле смо се на пропланку шуме, где смо угледале и Ивицу и Марицу. Нисмо стигле да их упозоримо, јер их је вештица већ увела у кућу од слаткиша. Кренуле смо да смишљамо план, како да их спасимо. Моја другарица се сетила да можемо да срушимо зид од кекса иза кога су Ивица и Марица били заробљени. Када смо то обавиле и они нам се захвалили, књига се поново појавила и рекла: „Идемо у следећу бајку!“. Поново се отворио вртлог и доспеле смо у бајку о Црвенкапи. Она је улазила у кућу где је био вук прерушен у њену баку. Она је већ ушла па нисмо стигле да је зауставимо. Али тада смо чули пуцњаву пушке у шуми и потрчале смо по ловца да убије вука. Неколико минута касније , вук је лежао на ловчевим леђима, док нам се Црвенкапа захваљивала.
После тога књига се поново отворила и рекла: „Надам се да сте научиле да бајке могу бити занимљиве ако си бар неколико минута у њима. Доста је авантуре за данас.“
Из ове авантуре сам научила много тога и волела бих да књига то зна.
Она је жена ниског раста, али племенитог срца. Има ретку, кратку и равну косу. Очи су јој тамнозелене као детелина. Поглед јој је благ, а лице увек насмејано. На лицу су јој урезане боре због година које има. Љуљајући ме на љуљашци научила ме је да певам многе песмице. Читала ми је бајке и причала приче. Највише сам волела да ми прича о њеним догодовштинама из детињства. Незаборавне су шетње са њом уз шале и игре.. Волимо да одемо на ливаду да беремо цвеће, тражимо лековите биљке, хватамо лептире и уживамо у лепотама природе. Водила ме је у Сокобању где ми је све удовољавала. Куповала ми је све што бих пожелела. Увече смо цртале, читале, играле карте и играле се луткицама. Увек се труди да спреми за ручак храну коју волим. Даје ми савете како да се сачувам од прехлада. Много брине за моје здравље. Када се разболим кува ми чајеве. За време зимског распуста ме је научила да плетем. Када имамо слободног времена, играмо се многим игара ка што су: „Не љути се човече“, „Мице“, карте, позоришта, глумаца... Када је топлије време у њеном паркућу играмо: школице, јурке, жмурке, ледени деда... Заједно гајимо цвеће и сликамо. Сваки пут када се вратим из школе она ме згрли и пољуби.
Моја бака је мени најбоља бака на свету зато што је увек ту за мене и урадила би све за мене.
Писмо Деда Мразу
Драги Деда Мразе,
да ли си спремио поклоне за сву децу света? Да ли си нахранио ирвасе и украсио санке?
Ја се зовем Мила Марић. Четврти сам разред у школи „Станоје Миљковић“. Живим у селу Брестовцу код Бора. Пошто се приближава Нова година, често помицлим на тебе. Знам да си заузет, али те молим да свратиш и у моје село и свој деци донесеш поклоне. Ја бих волела да ми донесеш једну књигу, дрвене бојице и пуно слаткиша. Мој брат Лазар би волео да му донесеш робота, а мој млађи брат Новак пуно аутића. Ти си сигурно добар човјек, јер сваке године обрадујеш децу поклонима. У мом крају нема снега, па те молим да нам и њега донесеш. Увек се трудим да будем добра да усрећим своје најмилије, а и тебе. Ти си мој симбол доброте, вредноће, истрајности, даровитости, пријатељства. Када се спомене твоје име, знам да је стигла Нова година. Најлепша ми је слика зиме у природи: твоје санке упрегнуте ирвасима јуре по стази. Звонки глас прапораца одјекује из дубоке шуме. Само се твоја капа и капут црвене у тој белини. Када сам била мала сликала сам се са тобом, и ту слику чувам на зиду своје собе.
Сврати, а ја те чекам. Једна девојчица која те пуно оздравља.
2014.
Моја новогодишња жеља
Зима је дошла. Ускоро ће и Нова година.
Новогодишње вече желим да проведем са породицом, гледајући ватромет.
Била сам очарана ватрометом када сам га видела прошле године.
Желим да са родитељима и браћом одбројавам последње секунде до 2013. године.
Моја највећа жеља је да у 2013. години моја породица и ја будемо здрави.
2012.
Моја улица под снегом
Улица у којој живим зове се „Станоје Миљковић“, исто као и моја школа. Она се налази поред реке.
У мојој улици је све прекривено снегом. Дрвеће је обукло беле капуте. По снегу се виде трагови ципела различитих величина и шара, од људи који су пролазили туда. Тата, брата и мене, вози на санкама, док се ми дивимо прелепим снежним украсима.
Волим своју улицу зато што не пролази пуно аутомобила, и осећам се сигурно.
2013.
